Seoski turizam u Srbiji odavno nije novotarija koju tek treba otkrivati; naprotiv, postao je standarni deo turističke ponude i privlačna alternativa turističkoj „konfekciji” – destinacijama koje jesu atraktivne, ali zbog mnoštva posetilaca i podrazumevajuće gužve u sezoni, ne uvek i opuštajuće.

Seoski turizam bi mogao da se svrsta u dve kategorije: u prvoj dominira „etno” elemenat: seoski domaćini deo svog životnog prostora doteraju da bude ugodno gostima, kijima se nudi da „urone” u seoski ambijent, da na kratko i oni postanu „seljaci” i osete sve blagodeti (ali i muke) ruralnog života, od ranog ustajanja, preko izlaska na polja, do konzumiranja autentične domaće hrane, čiji su svi sastojci proizvedeni na licu mesta.

U drugom slučaju, domaćini nude hotelski komfor u seoskom ambijentu, što podrazumeva kombinaciju najboljeg iz turističke industrije i tradicionalnog seoskog gostoprimstva, uz mogućnost da se vidi i doživi ono čega, po pravilu, nema kad se ide utabanim stazama masovnog turizma.

Jedno od odredišta koje je poslednjih godina postaje nezaobilazno na turističkoj mapi Srbije jeste planina Mučanj i selo (koje neki predstaljaju i kao „varošicu”) Katići. To je kraj koji je nekada bio granica između turskog i austrougarskog carstva, pristupačan (dvadesetak kilometara od Ivanjice, sasvim solidnim putem), sa nadmorskom visinom i „ružom vetrova” gotovo istovetnim zlatiborskim (1.000 metara), sa zatalasanim proplancima koji podjednako ispunjavaju i oči i dušu, mogućnostima za duge relaksirajuće šetnje, razgovore sa srdačnim ljudima i suočavanje sa uglavnom, zaboravljenim stilom života koji je u potpunom saglasju sa prirodom, njenim darovima i njenim ćudima.

Katići su centar ovog sazvežđa nevelikih sela i zaselaka – Brezove, Ravne Gore (ne one Suvoborske), Čepova, Stambolića, Stišovića, Meće, Šarenika... Ovih dana, pogled na ta sela i zaseoke ispod kamenog i (samo) na prvi pogled nepristupačnog vrha Mučnja (1.434 metra), obasjana blagim suncem „mitrovskog leta”, na njihove njive, pašnjake i zabrane sa jesenjom paletom od žutog do jarkocrvenog, podseća na impresionička platna, ali „uživo”.

U Katićima seme turizma posejala je porodica Obradović, koja se, ohrabrena dugom porodičnom tradicijom u ugostiteljstvu, početkom ove decenije odvažila da sagradi „pansion”. Ako su Vojin i Svetlana Obradović i sin im Nebojša, možda i strahovali da će im trud biti uzalud, sve to je nestalo posle prvih gostiju, koji su, prepuni lepih utisaka, postali akteri „gerila marketinga” – propagande od usta do usta. Danas su gosti Obradovića u Katićima uglavnom „povratnici”, a sa domaćinima – a tu treba pomenuti i ne samo podršku, već i aktivan doprinos, bilo u kuhinji ili na polju, i deda Tiosava i bake Milene – jedna velika porodica.

Pored pansiona sa udobnim dvokrevetnim i trokrevetnim sobama opremljenim kupatilima i centralnim grejanjem (na hiljadu metara leti nije potrebno hlađenje), ponuda je u međuvremenu proširena za jednu zvezdicu luksuznijim brvnarama koje imaju kamine, ali sopstvene kuhinje i trpezarije, koje su zgodne za porodice, manje ili veće.

Šta raditi u Katićima i okolini? Pre svega, kretati se: za šetnju proplancima i bukovim ili borovim šumama, posebno su obeležene „staze zdravlja”. Odvažniji mogu da se popnu na Mučanj, gde je čuvena „Savina voda” sa koje je, po predanju, pio najveći srpski svetac.

U samom podnožju Mučnja, sakrivena od pogleda, je nevelika „Bela crkva”, svetinja od oko 600 godina, zadužbina Stefana Lazarevića, iznutra oslikana fantastičnim freskama koje su još predmet izučavanja.

Sa specijalnim „vozićem”, specijalno preuređenom traktorskom prikolicom, domaćini će organizovati izlete i do drugih znamenitosti. Ljubitelje prirodnih retkosti mogu da odvedu i do kanjona reke Uvac, staništu orlova čiji raspon krila doseže i do tri-četiri metra.

U svakom slučaju, Mučanj, s Katićima i okolinom, nudi nove vidike turističkoj ponudi Srbije, sa sloganom „Udahnite Mučanj”, pridodaje još jedan original, a Zlatiboru, Tari i Staroj planini najavljuje, ako ne baš pravu konkurenciju, a ono privlačnu novinu. Ali samo po starom principu, „ko pre devojci...”

(Politika)